VIC DANA: Profesor sjedi u menzi i jede…

Profesori na fakultetima – ti često zaboravljeni arhitekti znanja, mentori, uzori i ponekad protivnici – čine jedan od najvažnijih stubova svakog obrazovnog sistema. Njihova uloga daleko prevazilazi puko prenošenje teorije iz udžbenika. Oni oblikuju generacije, podstiču intelektualni razvoj, uče razmišljanju, sumnji, istraživanju, ali i – nerijetko – suočavanju sa sopstvenim granicama. Ipak, njihova svakodnevica, njihovi izazovi, snovi, razočaranja i trijumfi rijetko kada dospiju u fokus javnosti. Ovaj tekst je posvećen upravo njima – profesorima na fakultetima – sa svim nijansama koje njihov poziv nosi.

Ko su zapravo profesori na fakultetu?

Profesor univerziteta nije samo čovjek s titulom. On je osoba koja je u prosjeku provela barem deceniju svog života u obrazovanju – od osnovnih studija, preko magistarskog ili master nivoa, pa do doktorskih studija, postdoktorata, pa čak i habilitacije u pojedinim sistemima. I kada konačno dobije kancelariju u nekom institutu ili katedri, njegov posao tek počinje.

Profesor je istovremeno naučnik, predavač, mentor, autor naučnih radova, član komisija, organizator konferencija, ponekad i administrator, psiholog, motivator, i – ne zaboravimo – često i roditelj, partner, običan čovjek.

Nema predavanja bez poziva

Veliki broj univerzitetskih profesora nije izabrao ovaj put zbog novca, moći ili društvenog ugleda. Istina je da su najčešće u pitanju ljudi koje je pokretala strast – strast prema određenoj nauci, temi, disciplini. Bilo da se radi o hemiji, književnosti, pravu, biologiji, mašinstvu, medicini ili filozofiji, profesor je nekada bio student koji je osjetio da “želi više”, da ga znanje neprestano vuče naprijed.

Oni koji ostaju na fakultetima nakon studija nisu obični studenti – to su često oni koji su pokazivali izuzetnu upornost, sposobnost samostalnog istraživanja i – najvažnije – radoznalost koja ne jenjava.

Uloga profesora: predavač, ali i mnogo više

Na papiru, zadatak profesora jeste da održi predavanja, pripremi literaturu, ocijeni studente, vodi ispite. Ali u stvarnosti, ta uloga je mnogo šira.

Profesor na fakultetu je često i:

• Mentor koji vodi studente kroz diplomske, master i doktorske radove.

• Naučni radnik koji mora objavljivati naučne članke, pratiti najnoviju literaturu, biti u toku s aktuelnim teorijama i trendovima.

• Projekt-menadžer koji piše projekte, aplicira za naučne grantove i sredstva, putuje na konferencije i gradi akademske mreže.

• Savjetnik studentima koji se muče – ne samo s učenjem, već i sa životom, egzistencijom, mentalnim zdravljem.

• Upravnik, organizator ili član raznih univerzitetskih tijela.

Svjetla i sjenke akademskog poziva

Biti profesor na fakultetu znači živjeti život između idealizma i birokratije. S jedne strane, pred vama su znatiželjni studenti, a vi imate priliku da ih inspirišete, probudite im misao, date im alat za razmišljanje. Osjećaj kada student nakon vašeg časa kaže: “Zbog vas sam odlučio da se bavim ovim” – ne može se mjeriti ničim.

S druge strane, profesori su često zatrpani papirima, izvještajima, budžetskim ograničenjima, nereformisanim sistemima i političkim uticajima. Plaće u mnogim zemljama nisu proporcionalne količini znanja i odgovornosti koju profesor nosi. U brojnim slučajevima, posebno u zemljama u tranziciji, profesori preživljavaju, a ne žive od svoje profesije.

Odnos sa studentima: između autoriteta i bliskosti

Odnos između profesora i studenta je specifičan – on balansira između poštovanja i razumijevanja. Nekada je taj odnos tradicionalan, gotovo formalan – profesor je autoritet, student ne smije preći određenu granicu. U modernim obrazovnim sistemima, sve češće se stvara horizontalniji odnos, gdje se profesor i student tretiraju kao saradnici u učenju.

Međutim, i tu postoje izazovi. Profesori često osjećaju da je generacija koju podučavaju sve manje zainteresovana, površna, zavisna od tehnologije. S druge strane, studenti osjećaju da profesori ponekad nisu otvoreni za promjene, da predaju zastarjele sadržaje, da ne razumiju njihovu stvarnost.

Zato je pravi izazov za profesora – ostati relevantan. Pronaći jezik kojim može prenijeti znanje, ali i razumjeti mlade ljude. Pravi profesor zna da znanje nije dovoljno – potrebno je imati i empatiju.

Akademska hijerarhija i borba za poziciju

Unutar akademske zajednice, postoje slojevite hijerarhije – od asistenata, docenata, vanrednih profesora do redovnih profesora i profesora emeritusa. Svaka pozicija ima svoje izazove i borbe. Napredovanje nije jednostavno – zahtijeva objavljene radove u relevantnim časopisima, učešće na konferencijama, mentorstva i često godine čekanja.

Nažalost, akademska zajednica nije lišena zavisti, nadmetanja, čak i nepravdi. Mnogi talentovani istraživači ostaju zarobljeni u niskim zvanjima jer nemaju “veze” ili jer njihovo istraživanje nije politički poželjno. Uprkos tome, istinski predani profesori nastavljaju da rade, ne zbog titula, već iz osjećaja dužnosti.

Nastava, istraživanje, konferencije i… porodični život?

Mnogi zaboravljaju da profesori, pored svega navedenog, imaju i privatni život. Supružnici su, roditelji, djeca. Često nose posao kući – ispravljaju ispite do kasno u noć, čitaju radove tokom praznika, pišu projekte tokom godišnjih odmora. Balans između privatnog i profesionalnog života često je narušen, a burnout (sindrom izgaranja) nije rijetkost u akademiji.

Ipak, oni najbolji – oni koje studenti pamte decenijama – nalaze način da održe svoju posvećenost, da nikada ne dozvole da postanu ogorčeni. U tome je njihova veličina.

Profesori koji ostavljaju trag

Svi pamtimo barem jednog profesora koji nam je promijenio tok razmišljanja. Neko ko nije samo predavao gradivo, nego je u nama zapalio iskru. Takvi profesori žive zauvijek – ne kroz nagrade, već kroz studente koji su postali bolji ljudi zahvaljujući njima.

Neki su bili strogi, ali pravedni. Neki su bili duhoviti, ležerni, i istovremeno briljantni. Neki su nas naučili da postavljamo pitanja, da sumnjamo, da čitamo između redova. Učili su nas da je znanje više od ocjene – to je način života.

Zaključak: Profesorat kao poziv, ne kao posao

Biti profesor na fakultetu nije posao u klasičnom smislu. To je poziv. To je svakodnevna borba između entuzijazma i umora, između ideala i realnosti. To je izbor da posvetiš život učenju i podučavanju, znajući da nećeš biti slavan, možda ni bogat, ali da ćeš ostaviti trag – u knjigama, u znanju, ali najviše – u ljudima.

U vremenima kada se znanje sve češće banalizuje, kada diplome postaju roba, a profesija se svodi na broj klikova, profesori na fakultetima ostaju poslednja linija odbrane smislenog obrazovanja. Njihova uloga je da nas podsjete da učenje nije zadaća, već privilegija. Da misao nije roba, već sloboda. I da znanje, kad je vođeno ljubavlju i istinom, nikada ne gubi vrijednost.