Danas govorimo o jednom prazniku koji je, slobodno se može reći – jedan od omiljenih kod balkanaca. Naravno, u pitanju je 1. maj, praznik rada koji je međunarodno priznat ali kod nas se koristi prilika da se roštilja, druži, provodi vrijeme u prirodi i uživa sa najdražim osobama.
–To je dan kada moj otac treba platu da primi, ali to se niej desilo. A trebao ju je primiti i 1.Aprila, 1. Marta….ai ni to se nije desilo.
PRAZNIK RADA NA BALKANU – NEFORMALNA HIMNA ROŠTILJA, PIĆA I NARODNOG VESELJA
Na Balkanu, 1. maj ili Međunarodni praznik rada, nije samo još jedan crveni datum u kalendaru – to je dan koji ima gotovo mitski status. Bez obzira na to jesu li u pitanju Srbija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija, Hrvatska ili Slovenija, svaka nacija sa ovih prostora slavi ga na gotovo identičan način – uz obilje hrane, pića, smijeha, muzike, poneko političko nezadovoljstvo i nezaobilazni miris roštilja koji lebdi u vazduhu poput dima sa planinskog ognjišta.
Početak proslave: planiranje već u martu
Iako se zvanično radi o prazniku posvećenom pravima radnika, borbi za osmosatno radno vrijeme i boljim uslovima rada, na Balkanu se Praznik rada već decenijama slavi u sasvim drugom duhu. Pripreme za 1. maj kreću još krajem marta. Tada počinju prve rasprave među prijateljima, rodbinom i kolegama:
– Gdje ćemo za Prvi maj?
– Ko donosi roštilj?
– Jel’ neko rezervisao vikendicu?
– Je l’ idemo na Drinu, u planinu, ili ćemo kod tetke na selo?
U urbanim sredinama okupljanja su često u parkovima i izletištima – Ada Ciganlija u Beogradu, Kozara kod Prijedora, Vrelo Bosne kod Sarajeva, Sljeme u Zagrebu, Šar planina kod Tetova, ili bilo koja zelena površina koja može primiti grupu ljudi s ćumurima, pićem i glasnim zvučnikom. U manjim mjestima sve je još intimnije, često uz rijeke, jezera, seoske livade ili porodične kuće s dvorištima.
Dan ranije: nabavka, živci i redovi
Dan uoči 1. maja je, u suštini, poluapokaliptičan. U prodavnicama i na pijacama vlada haos sličan pripremama za smak svijeta. Ljudi kupuju sve kao da će ostatak godine provesti u bunkeru:
-
5 kg ćevapa,
-
2 kg pljeskavica,
-
1 kg kobasica,
-
piletina za decu,
-
5 somuna,
-
30 piva,
-
2 litre rakije,
-
6 litara sokova (jer dolaze i djeca, ne mogu baš svi da piju).
U mesarama se broje zadnji ćevapi, u pekarama nestaje hljeb, a ugljen i papirne salvete postaju deficitarna roba. Oko 19h, iz svakog dvorišta širi se poznati miris mariniranog mesa i začina – svi pripremaju ono što će sjutra osvanuti na žaru.
Jutro 1. maja: ranoranilci i “zauzimanje terena”
Oni koji su iskusni slavljenici znaju: ko rano ustane – njemu roštilj mjesto. Već od 6-7 ujutru pristižu prvi automobili na izletišta. Iz njih izlaze očevi u trenerkama, majke s termosima, djeca još snena, a baka nosi ćebe da zauzme klupu „dok ne dođu ostali“.
Postavlja se stolnjak na drveni sto, raspoređuju plastične čaše, raspakirava se rakija za zagrijavanje, a prva piva se otvaraju još dok se rosa ne povuče. Oni hrabriji (ili manje odgovorni) znaju već u 8 ujutro biti u stanju blažene euforije.
Glavna atrakcija: roštilj
Roštilj nije samo obrok. Na Balkanu je to ceremonija. Događaj. Rituali oko roštilja su sveti i strogo hijerarhijski – tačno se zna ko smije da loži vatru, ko okreće meso, ko sipa pivo u čaše, a ko pravi salatu. Ako neko, nepozvan, pokuša da preuzme rešetku, rizikuje diplomatski incident.
Meso se okreće kao da se rješava mirovna misija Ujedinjenih nacija. Ako plamen bukne – svi skaču da spasu ćevape. Ako vjetar nanese dim, brzo se mijenjaju pozicije. Onaj ko peče roštilj, iako oznojen, garav i sa pivom koje mu kaplje niz laktove, uživa veliki autoritet.
Uz roštilj idu luk, ajvar, kajmak, mladi sir, paradajz, krastavci, somuni, a sve se to začini narodnom muzikom iz zvučnika koji pišti jer je pojačan do maksimuma.
Muzika: turbofolk, harmonika i “kad zapjevaju svi”
Bez muzike, nema ni Praznika rada. Harmonika, gitara, a danas sve češće i Bluetooth zvučnik – sve je to dovoljan alat za transformaciju običnog piknika u narodno veselje.
Repertoar je bogat:
– “Jesen u mom sokaku”,
– “Miljacka”,
– “Danas majko ženiš svoga sina”,
– “Tiho noći”…
– i obavezno “Đurđevdan” – koja se pjeva kao himna, s dignutim čašama, drhtavim glasovima i suzama u očima.
U jednom trenutku, svi pjevaju. Pa i oni koji kažu da “ne slušaju narodnjake”.
Politika, nostalgija i malo gorčine
Kao i svaki praznik, i Prvi maj nosi sa sobom i dozu melankolije. Stariji se sjećaju vremena kad je Prvi maj bio dan kada su fabrike organizovale izlete, dijelili su se sendviči, sokići, pionirske marame su se nosile s ponosom, a sve je bilo “organizovano”. Neki se sjećaju i velikih sindikalnih povorki, crvenih zastava, parola “Živio rad!” i čestitki iz radnih kolektiva.
Danas, u vrijeme kad su mnoge fabrike zatvorene, kad se radnici bore za osnovna prava, Prvi maj je za mnoge postao podsjetnik na izgubljene ideale. Na Balkanu se o politici priča i kad se roštilja – uz pivo se vode rasprave o platama, sindikatima, “oni gore kradu”, “mi radimo kao volovi”, “sve je propalo”… I onda se neko nasmije, kaže: “Ajde, sipaj još jednu. Danas nećemo kvariti dan.”
Kraj dana: umorni, sretni i puni
Kada sunce krene da zalazi, roštilji se gase, djeca već spavaju u krilu, odrasli zijevaju i skupljaju prazne flaše. Sve što je bilo živo i bučno, sada lagano tone u tišinu. Nekima je ostalo još mesa, nekima još piva, ali svima je srce puno.
Povratak kući je spor. Nekima treba sat da pokupe sve stvari. Neko se posvađao, neko se pomirio, neko zaprosio djevojku pod trešnjom. Djeca pjevaju u autima, odrasli krckaju suhe pljeskavice i već planiraju sledeći Prvi maj.
Na Balkanu, Prvi maj je mnogo više od Dana rada. To je dan kada se ljudi prisjete šta znači zajedništvo, šta znači porodica, prijateljstvo, priroda i muzika. To je dan kada se zaborave problemi, makar na tren. Dan kada dim roštilja povezuje sve klase, generacije i krajeve.
Iako je svijet otišao daleko, i iako je Prvi maj drugdje možda tek slobodan dan za shopping ili Netflix, na Balkanu on ostaje ono što je oduvijek bio: narodni praznik – u najljepšem i najiskrenijem smislu te riječi.
I na kraju – ako ujutro 2. maja osjetite da vam kosa miriše na ćumur, a glas vam je promukao od pjevanja – znajte da ste slavili kako valja.
